Milan Colić
Odabrao je da ga smatraju ludim, da mu dobacuju na ulici, da mu se rugaju i smeju. Da ga ne bi tukli. Da bi preživeo. Jer budalu neće tući.
Poginuo je jako mlad, u saobraćajnoj nesreći. No, nije nam to tema. Bio je to nesrećan slučaj, igra sudbine.
Rodio se kao devojčica, ali u muškom telu. Mnogi bi i to nazvali nesrećnim slučajem i igrom sudbine. I ja bih, ako govorim o mestu gde se rodio: na brdovitom Balkanu, u Banjaluci.
Proveo je nekoliko dana sa nama, u Sarajevu, u jednoj kući, na Stupu. Radili smo neki program, razgovarali o nasilju koje trpe ljudi slični njemu.
Stajao sam ispred te kuće kada je izašao iz taksija. Postoje ljudi koji dominiraju u kadru, privlače pažnju, svetle po danu. Bio je jedan od tih.
Bio je visok, pokreti mu bili nekako prenaglašeni, mlatarao je rukama dok je govorio, laktova zalepljenih uz telo. Koraci su mu bili kratki, kraći nego što biste očekivali i nekako se uvijao i vrckao dok hoda.
''La Dida'', reče i pruži mi ruku uz osmeh.
Saznao sam malo toga o njemu i naučio mnogo toga od njega tih dana. U njemu se nisu prelamali muškarac i žena, u njemu se prelamalo nešto mnogo veće: ono nasilje, težina i bol koju trpe oni koje zajednica vidi drugačijima. A bio je nimalo drugačiji. I nimalo drugačija. A sasvim svoja i različita.
Morao je da odabere svoj identitet. Ali ne između muškarca i žene, jer to ga nije mučilo. Tačno je znala šta je. Morao je da odabere identitet koji će mu pomoći da preživi na brdovitom Balkanu. A taj izbor nije biranje između stvari koje želiš ili voliš, taj izbor je biranje onoga što moraš, da se sačuvaš i preživiš. Da, da, baš ta reč – preživeti. Zato, jer ne govorim o prihvatanju i neprihvatanju, nego o preživljavanju. O nasilju, matretiranju, šikaniranju, fizičkom ozleđivanju. I sve to dok hodate ulicom, kroz grad u kom ste rođeni, kroz grad u kom ste odrasli. Kroz vaš grad.
Odabrao je da ga smatraju ludim, budalom i osobom za sprdnju, da mu dobacuju na ulici, da mu se rugaju i smeju. Da ga ne bi tukli. Da bi preživeo. U svom gradu. To je bio njegov način da omogući sebi da se kreće, da ide u prodavnicu, kafić ili kino. Jer budalu neće tući.
Tih dana nije morao da bude to. U toj kući. Mogao je da bude ono što jeste. I bila je. Pametna, nežna mlada osoba koja se druži, smeje, šali, voli, raduje.
Čitao sam danas članak o nekim srednjoškolcima u Brazilu. Obukli su suknje i haljine i otišli u školu. U znak protesta zbog druga, transrodne osobe, koji je kažnjen jer je došao u školu u suknji. Obukli su se tako i izvršili pritisak na upravu škole da promeni svoju odluku o kazni. Tražili su da škola prihvati njegovo pravo da nosi žensku školsku uniformu. Bili su solidarni.
Čitao sam članak i setio se La Dide. I zamislio sebe i situaciju u kojoj moram da odaberem da budem budala i luda, da svakog dana trpim podsmeh, ruganje i dobacivanje, svaki put kad hodam ulicom, kad kupujem na pijaci, kad idem u školu, kod lekara, u kafić, dok se vozim autobusom… Da me ne bi tukli, da bih preživeo.
Zamislio sam, i bolelo je. Mnogo.
R.I.P. La Dida.
- Komentar